Свети Серафим беше родом из места Бецила, у епархији Аграфској. Син побожних родитеља, Софронија и Марије он би одгајен од њих у врлинама и богољубљу.
Дадоше га те изучи школу. Када одрасте он заволе монашки живот; остави свет и задовољства овога света и оде у манастир Пресвете Богородице, звани Студенац. Тамо се замонаши, и сав се предаде монашким подвизима. Као вредна пчела, он од тамошњих отаца као од духовног цвећа сакупљаше разне врлине, и живљаше у њима. И показа велики напредак у свом животу у Христу. Зато га игуман предложи, и он би рукоположен за презвитера. После не много времена престави се епископ Фанаријски, и Црква изабра на упражњени престо преподобног Серафима. Као епископ, он уђе у веће подвиге, и ревносно пасијаше своје духовно стадо на ливадама заповести Господњих и појаше га живом водом Божанске науке. И беше епископ Серафим свима пример свакога добра. Но у смирености својој он називаше себе непотребним слугом, који није учинио никакво богоугодно дело. Стога жељаше, да се удостоји мучеништва за Христа. И сваки дан мољаше Бога за то. И Господ га удостоји мучеништва за Христа на следећи начин.
Неке турске аге у Фанарију мрзијаху епископа Серафима и рађаху му о глави. Једном када он пролажаше, Турци га међу собом почеше називати погрдним именима. А кад их он упита зашто то чине, они се у бесу окомише на њега, готови да га растргну. Онда му рекоше да ће му поклонити живот ако се потурчи. А он им без икаквог страха одговори: Знајте Турци, никада се вере своје одрећи нећу, да бих избегао смрт. Никада и нипошто нећу оставити преслатког Исуса мог, Бога и Творца мог! Готов сам на све муке због Њега.
Турци га одведоше судији. Судија му најпре саветоваше благо да се потурчи, обећавајући му притом велике части и почасти. На све то свети епископ одговори: Веру своју никада погазити нећу! Од преслатког Господа и Бога мог Исуса Христа никада се раставити нећу, па макар на хиљаде смрти ишао за свето Име Његово! Зато, судијо властодршче, биј ме! кољи ме! кидај ме! чини са мном што хоћеш!
Чувши то, судија нареди да га дуго и немилосрдно бију и муче. Сва та ужасна мучења светитељ трпљаше благодарећи и благосиљајући Бога; трпљаше их као у туђем телу. - После тога судија нареди да га баце у тамницу, и да му не дају ништа ни да једе, ни да пије, надајући се да ће се страдалац предомислити и пристати да се потурчи.
Налазећи се у тамници, светитељ се радоваше гледајући своје ране за Христа, и од све душе узношаше велику благодарност Христу Господу што га удостоји страдати за свето Име Његово, и мољаше Га да му да снаге и трпљења да до краја издржи мучења која му предстоје, и тако доврши подвиг мучеништва.
Када судија поново седе на судијску столицу, он нареди да му епископа доведу из тамнице. И опет судија стаде благо испитивати страдалца, да ли се је предомислио, и саветовати му да пристане на његов предлог, и тако избегне смрт. Светитељ му на то рече светла лица: Судијо, не би требало да ти ишта одговорим: Велиш да си ми пријатељ. Али, ти ми дајеш рђав савет: да се одрекнем Господа мог Исуса, Творца и Бога, а да поверујем у човека смртног, неписменог, непријатеља и противника Христа мога...
Ту судија прекиде светитеља и не даде му да даље говори, већ нареди да му одмах вежу и руке и ноге, и да га немилосрдно бију, па да му онда ставе велики тежак камен на груди. Мученику месо отпадаше од бијења, крв се лијаше; мучитељи му даваху жуч и оцат да пије, а он у свим тим мукама радосно захваљиваше Господу, као да је на гозби а не у мукама.
Видевши то, судија изрече завршну пресуду: да мученика жива набију на колац. - Мученика одмах одведоше на губилиште; и набише жива на колац; а он благодарећи Господу предаде блажену душу своју у руке Његове, 4 децембра 1601. године. А за свето тело његово бездушни судија нареди да остане на коцу много дана на опомену и разумљење другима. Но свето тело мучениково, иако остаде много дана на коцу, ипак се, благодаћу Божјом, не поче распадати, нити заударати; напротив, из њега излажаше диван мирис. Хришћани се томе радоваху. И беше им жеља да свето тело светог мученика узму као највећу драгоценост, али не могаху пошто стражари и дан и ноћ чуваху стражу. Најзад хришћани једва успеше, да узму само чесну главу светога мученика. И однесоше је у манастир Студенац, гле она би положена у свештени кивот. И до данас стоји та света глава, нетљена и читава, и надаље излива из себе диван мирис, и исцељује све који јој са вером приступају.
