ОВИ свети мученици, Зиновије и његова рођена сестра Зиновија, родише се у Киликијском граду Егеју од благочестивих родитеља. Побожни родитељи их одгајише у страху Божјем и побожности. Још за време њихова детињства родитељи им отидоше ка Господу, оставивши им велико имање. Иако још млади, Зиновије и Зиновија разумом беху мудри и врлином савршени; и уверивши се у ништавност овога света, они се договорише да оставе све и последују Христу. Део свога имања Зиновија предаде брату да га разда сиромасима, а сама живљаше у добровољном сиромаштву, молитвено тихујући, и своје девичанство чувајући чистим за Небеског Женика. Зиновије пак, узевши оба дела имања, и свој и сестрин, стаде их раздавати сиротињи, и за кратко време раздаде све, те и сам постаде сиромах.
Но Бог који се стара о сиротама и не оставља оне који се надају у Њега, обогати Својим небеским даровима брата и сестру за богатство раздато сиротињи: моћна десница Његова брањаше Зиновију за све време живота њена од нападаја тела и света, и штићаше је од демонских напасти; Зиновије пак доби дар да исцељује болести додиром руку својих: јер оне руке које су штедро милостињу делиле, Господ милостиво обдари силом чудотворства. И ма каква болест да је била на човеку, или ма какав недуг, болесник је одмах добијао исцељење, чим га се свети Зиновије својом руком дотакао. У току свога живота овај угодник Божји двоструку милостињу чињаше: једну - дајући убогима од имања, другу - дајући болесницима исцељење благодаћу Божјом. Он и мноштво нечистих духова изгоњаше из људи, и ожалошћене утешаваше, и иевољне помагаше. Због таких својих врлина и чудотворства он би изабран за епископа у родном граду. И овај добри пастир ревносно пасијаше Цркву Божију, непрестано помажући и добротворећи људима, и исцељујући недужне. Једном к светитељу дође из Антиохије нека жена, са неисцељивом раном на грудима. Много имања беше та жена потрошила на лекаре тражећи лека својој бољци, али јој они ништа не помогоше; напротив, болест се стално погоршавала, и она већ беше близу смрти. Видевши је, светитељ се сажали на њу: руком својом додирну њену рану и начини крсни знак над раном, и болест тог часа ишчезе и рана нестаде, и жена потпуно оздрави, и радосна врати се кући својој. Исто тако и друга једна жена, незнабошкиња, болесна од сличне болести, супруга неког начелника Индиса, би исцељена светим Зиновијем од своје болести. Поражена овим чудом, она са својим мужем и децом поверова у Христа. И сви се крстише, те тако не само здравље телесно него и душевно добише.
Међутим, незнабожни цар Диоклецијан подиже страшно гоњење на хришћане. Тада у Киликијску покрајину допутова кнез Лисије, да мучи све који исповедају име Христово. Пре свих у Егеју пострадаше три хришћанска младића: Клавдије, Астерије и Неон. Ухвативши их, Лисије их подврже разним мучењима, па их напослетку изван града разапе на крсту. Затим чувши о светом Зиновију, Лисије посла своје војнике да га ухвате. Кад светог епископа доведоше пред кнеза Лисија, Лисије му рече: Нећу да се упуштам у дуге разговоре с тобом, јер знам да сте ви хришћани многоглагољиви. Зато бићу кратак с тобом: предлажем ти двоје: живот и смрт; живот, ако се поклониш боговима; смрт, ако се не поклониш. Дакле, изабери што хоћеш: или принеси жртву и поклоњење боговима нашим, па ћеш остати жив, и усто ћеш добити почасти од нас; или остани при заблуди својој, и одмах ћеш бити стављен на љуте муке и умрећеш ужасном смрћу. - Свети Зиновије неустрашиво одговори: Живот временски без Христа није живот но смрт; а смрт Христа ради није смрт но живот бесмртни. Зато ја радије волим за Христа мог умрети временском смрћу, па с Њим вечито живети, неголи одрећи се Њега ради временског живота, па потом вечито умирати у паклу.
Чувши ове речи, кнез нареди да светог епископа обнаже, па обесе на дрвету и без милости бију. И говораше безбожник: Да видимо, хоће ли доћи Христос да му помогне! - А блажена Зиновија, сазнавши да брат њен свети Зиновије страда за Христа, брзо отиде на место где мучаху светитеља. И угледавши брата где у ранама крвав виси на дрвету, распали се ревношћу. па ступи пред мучитеља и рече: Хришћанка сам као и мој брат; исповедам истог Јединог Бога и Господа нашег Исуса Христа. Зато нареди да и мене муче, као што мучиш мог милог брата. Јер исту чашу страдања и ја хоћу да испијем, и истим венцем да се венчам.
Мучитељ се удиви таквом јунаштву и неустрашивости свете Зиновије, и рече: О, жено! не жели да себе погубиш, и не намећи се на такво срамно мучење, где ћеш уједно трпети срамоту и болове. Јер када те обнажимо, ти ћеш осећати велики стид; и када станемо мучити тело твоје, тебе ће обузети тешки болови. Стога ти саветујем: принеси боговима жртву, па ћеш се избавити од свих зала.
На то светитељка одговори: Далеко већи стид изазива нагота душевна неголи телесна; несравњено су теже муке вечне неголи временске; стога не марим ја што ће ми тело обнажити, јер сам се у Христа обукла; нити се бојим руку мучитеља, јер сам се Христу сараспела. Чини, мучитељу, што хоћеш; од Христа Господа мог ничим ме одвратити не можеш.
Тада Лисије нареди да Зиновију обнаже и бију, као што су и брата њеног Зиновија били. Затим мучитељ нареди да се спреми гвоздени кревет, под њим наложи огањ и усија кревет, па на кревет положе обоје светих мученика. И говораше мучитељ: Нека Христос дође овамо, и нека вам помогне. - А свети одговорише: Ево, Христос наш с нама је; ти Га не видиш. Ево, Он нас орошава с неба росом благодати Своје, те ми и не осећамо муке.
После тога свети мученици бише бачени у казан пун кипеће смоле, али им и то не нашкоди ништа; и они стојећи као у прохладној води певаху псалам Давидов: Спасао си нас од непријатеља наших, и посрамио си ненавиднике наше (Пс. 43, 8). - Видећи то, мучитељ нареди да их изведу ван града и тамо им одсеку главе. А свети мученици с неисказаном радошћу иђаху на смрт. И стигавши на место погубљења, они се стадоше молити овако: Благодаримо Ти, Господе Боже наш, што си нам дао да добар рат ратујемо, трку свршимо, веру очувамо. Учини нас и учесницима славе Твоје; уврсти нас у ред оних који благоугодише светом имену Твом. Јер си благословен вавек.
Када свети мученици завршише своју молитву, с неба се разлеже глас који им обећаваше венце и призиваше их у вечни покој. Утом војници приступише и одсекоше им главе, и свети мученици пређоше са земље на небо. Света пак тела њихова цео дан лежаше на земљи непогребена. А кад наступи ноћ презвитер Хермоген их тајно узе и положи у једном гробу, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једнога Бога, слављеног од све твари, сада и увек и кроза све векове. Амин.
