Новомученик Христов, преподобни Лука беше родом из Адријануполиса (Једрене), из парохије храма Светог Николе. Отац му се зваше Атанасије, а мајка Домница. Оставши сироче без оца у својој шестој години, он би послат од мајке једном трговцу Загорејцу да код њега ради. Овај трговац путоваше и у Русију, а онда се настани за стално у Цариграду. Када Луки беше тринаест година он се једнога дана потуче пред кућом са једним турским дететом и истуче га. Видећи то Турци навалише на њега, и он у великом страху повика: Пустите ме па ћу се потурчити. Турци одмах престадоше са гњевом, и један од богатијих Турака узе га к себи и преведе га у ислам.
Али чим прође страх, Лука дође себи и поче се горко кајати за то што се одрече своје хришћанске вере. Иако му беше тек тринаест година он одлучи да се по сваку цену врати у своју веру. Зато он поручи свом трговцу да га на сваки начин избави из куће тога Турчина. Трговац то исприча у Руском посланству и замоли за помоћ. Један руски официр рече трговцу да ће најбоље бити ако дете само побегне из куће и дође у Руску амбасаду. Тако и би, и млади Лука буде примљен од браће по вери Руса, који му даду хришћанско одело и отпрате га одатле у Смирну. Из Смирне он дође у Тир, где се разболи од очију. Схвативши то као Божју опомену он одмах отиде код једног духовника и исповеди му своје одречење од вере. Духовник га лепо утеши и посаветује да је најбоље да иде у Свету Гору, што Лука врло радо и прихвати.
Дошавши у Свету Гору, Лука најпре ступи у Велику Лавру, а затим у манастир Ивирон, и најзад у манастир Ставроникита где прими и монашки постриг. Али на њега навалише велика и разноврсна искушења, те би принуђен да промени неколико манастира. Свезнајући Бог, који је унапред предвиђао крај свих тих искушења, допустио је да на младог Луку дођу ђавоља искушења. Јер кроз сва та искушења Лука дође до закључка да је то због његовог великог пада и да је зато најбоље да пострада за Христа и крвљу својом да спере са себе срамни печат исламске нечистоће. Те своје помисли он повери једном старцу, али га старац од тога одвраћаше. Лука тада отиде оцу Висариону у скит Свете Ане и опет исприча сву своју историју и сва садашња искушења, као и своју жељу да пострада. Висарион га одвраћаше да је још млад и да се може десити да га због тога Турци не хтедну убити, али Лука не попушташе у својој богоугодној намери. Онда се Висарион договори са једним старцем Ананијом и одреде Луки правило и свакодневне подвиге кроз које треба да се припрема за мучеништво током педесет дана.
У свакодневним подвизима и метанијима преподобни Лука проведе тридесет и два дана, а онда наиђе туда једна лађа која пловљаше за Смирну. Измоливши од отаца благослов, и примивши од свог духовника велику и анђелску схиму, блажени Лука уз пратњу оца Висариона крете лађом на пут 10. марта 1802. године. После неколико дана стигоше на острво Митилину (Лезвос). Када благословени Лука изиђе из лађе, окрете се морнарима и правећи им метанија тражаше од њих опроштај, а тако исто и од оца Висариона, коме и ноге са сузама целиваше. Затим кретоше обојица у оближње село у цркву, где блажени Лука исповеди и последње своје хулне помисли које му досађиваху и кроз које га ђаво одвраћаше од мучеништва. Ту се и причести светим и животворним Тајнама Христовим, па крете за град Кастро. Дошавши у град ступи смело пред судију и рече му да су га Турци још као дете обманули и обрезали, али да је он убрзо схватио сву лаж и заблуду муслиманске вере и њиховог лажног пророка, те се свега тога одрекао и вратио Христу - једином истинитом Богу. Хришћанин сам, и хришћанин хоћу да умрем. Христу се клањам, и само Христа желим. Турски судија и остали Агарјани покушаваху најпре даровима и обећањима, а затим и претњама да одврате преподобнога од страдања, али то беше узалуд. После тога Турци поведоше мученика у кућу Назирову. Идући, успут сретоше митрополита Митилинског. Дошавши до њега, Лука приклони главу, и рече му: Сатвори молитву Господу за мене грешнога! То веома разјари Турке и они навалише на мученика и силно га изудараше. А митрополит Митилински, и поред страха од Турака, нареди да се по свим црквама чине молитве за слугу Божјег Луку. А мученик Христов Лука, и после нових испитивања и претњи од стране Назира и још других, остаде непоколебљив у своме исповедништву. Због тога би бачен у тамницу и бише му дана три дана за размишљање. Из тамнице мученик затражи преко других људи да га посети неки хришћанин, утехе ради, а од епископа затражи да му шаље сваки дан Свето Причешће. Хришћанске старешине у граду удесише да у тамницу доспе, тобож по казни, неки хришћанин Евстратије да би утешио и охрабрио мученика, али то убрзо Турци открију и Евстратија отерају из тамнице. Свети мученик тада прибеже утеси и подршци Пресвете Богоматере, Коју стално призиваше у молитвама.
Пошто прођоше она три дана, мученик би поново изведен пред Назирагу, који га опет одвраћаше и прећаше му казном вешања. Но пошто мученик остаде непоколебљив, буде му изречена осуда на смрт вешањем, која и би извршена у недељу 23. марта 1802. године. Његово свето тело висијаше обешено три дана и три ноћи, а онда га Турпи скидоше и са каменом о врату бацише у дубину морску. Пошто море избаци мучениково тело на обалу, хришћани га узеше и чесно сахранише. О свему томе би извештен и мучеников пратилац Висарион, који се томе веома обрадова , и радосну вест победе однесе оцима у Свету Гору. А од моштију и молитава светог новомученика Христовог Луке догодише се неколико чудесних исцељења на славу Бога нашег. Амин!
