Овa прекрасна невеста Христова Кирана бејаше из села Ависоке близу Солуна; чедо побожних хришћанских родитеља. Веома лепа, она вођаше живот честит и целомудрен. Но добромрзац ђаво испуни се зависти премa њој због њених врлина; и пошто јој не могаше упрљати душу преко ружних помисли и непристојних замки потајних, он пронађе оруђе за своје зло у лицу једног агарјанина јаничара. Овај беше субаша у селу Ависоки, и скупљаше државни данак. Он се запали сатанском љубављу према целомудреној Кирани, и поче јој се на разне начине удварати, само да би дошао до свога циља. Међутим чедна девица га и не погледаше. Затим јој поче нудити много новаца, обећавати скупоцене хаљине, само да се одазове његовој жељи. Онда прибеже претњама и застрашивањима, па јој чак стаде и смрћу претити. Али Кирана, пуна небеске љубави према Господу Христу, нити се саблазни обећањима, нити се уплаши претњи.
Видећи да не може ни на који начин доћи до свога поганог циља, овај се јаничар субаша договори са другим јаничарима из своје чете, те изненада уграбише Кирану и одведоше у Солун пред судију. И оптужише је и сведочише лажно, како је Кирана тобож обећала да се уда за субашу и да пређе у муслиманску веру. На суду Турци употребише и ласке и обећања и застрашивање, али блажена Кирана остаде непоколебљива, и само једну реч рече свима: Хришћанка сам, и имам женика - Господа мог Исуса Христа; Њему сам посветила себе; за Њим чезнем измалена; из љубави према Њему готова сам и крв своју пролити, само да се Њега удостојим. Ето, то вам је мој одговор, и не очекујте од мене ниједну реч више.
Рекавши то Кирана умуче, и не хте више да одговара ни на једно питање њихово. Оборивши главу, она смерно гледаше преда се, и умом се мољаше Господу Христу да јој да снаге да издржи до краја. И тог часа срце јој се испуни веселости и радости духовне, и она се осети као узнесена у рај; и заборави на све муке земаљског живота, и свом душом узажеле да што пре прими смрт за Христа.
Видевши одлучну непоколебљивост Киранину и раздраганост лица њезина, Турке обузе стид, и послаше је у тамницу, и тамо оковаше у синџире. А онај јаничар субаша, горећи и надаље демонском љубављу, оде великом аги Алибеју, и моли га да му дозволи да одлази у тамницу код Киране кад год зажели. Алибеј му дозволи. И овај неваљалац одлажаше често у тамницу и чињаше блаженој Кирани разна насиља и мучења, са пакосном упорношћу: или да је примора да му испуни вољу или да је умори. Једном он доведе са собом и друге јаничаре, да би заједнички ставили на жестоке муке свету мученицу. А она, угледавши их, саже главу, покори лице, прекрсти руке, па нити их гледаше нити им одговараше. А они јој прво стадоше говорити ласкаве речи и давати обећања; но видећи њену чврстину и непоколебљивост, они је почеше мучити: један је удараше мотком, други ножем, трећи песницом, четврти ногама, док је не оставише скоро мртву, па се удаљише да она дође к себи. Онда опет наиђоше и понова је бездушно мучише. Тако они рађаху дању, и то много дана. А ноћу је тамничар вешао свету мученицу нагу, везивао јој руке, па је немилосрдно тукао мотком све док се не би уморио. Онда ју је тако нагу остављао да виси на цичи зими, јер те године беше опака зима. А светитељка све то трпљаше тако јуначки, мирно и спокојно, да је изгледало као да неко други страда а не она, и сав ум њен и сав вид њен налажаху се на небу. И за све то време света мученица не окуси ништа од хране, мада су јој нудили, јер у срцу свом она имађаше огањ љубави божанске, и та је љубав храњаше и моћи јој даваше.
Недељу дана после тога дођоше јаничари понова, и ставише свету мученицу на жестоке муке. Затим тамничар продужи мучити је ноћу са своје стране: обеси је сву оковану у ланце, и огромном мотком тако је зверски бијаше, да је из њеног тела крв потоцима текла. И гле, баш у то време изненада сину одозго кроз кров светлост с неба као муња и обасја тело свете мученице, а обасја и сву тамницу тако као да је цело сунце сишло у њу. Догоди се то пред саму поноћ. Тамничар се препаде, па отрча и дозва друге сужње да скину мученицу са вешаљке. Када ови дођоше, затекоше је мртву. А небеска светлост се повуче и остави за собом неисказано диван мирис. Пошто скинуше мученицу, они јој с тела одрешише ланце, и положише је на земљу, очекујући да сване. А ујутру пуче глас по граду да је света мученица скончала, и о светлости која се с неба јавила. Турци се постидеше, и дадоше хришћанима дозволу да узму свето тело свете мученице. Сви се хришћани обрадоваше, па многи одоше у тамницу, с побожношћу узеше чесне мошти светитељкине, и чесно их погребоше изван града на хришћанском гробљу. А хаљине светитељкине хришћани поделише између себе на освећење и спасење. Света Кирина пострада у Солуну, 28. фебруара 1751. године.
