Древни и славни град Кизик, у Малој Азији, близу Троаде коју прохођаху красне ноге божанственог апостола Павла, прими семе речи Божје од истог изабраног сасуда Светога Павла, Но иако беше озарен светлошћу свете вере, град Кизик није у почетку имао много хришћана због насиља страшних гонитеља Цркве Христове. Нарочито за време римских царева пре Константина Великог. Јер ти цареви издаваху наређење широм царства и шиљаху на све стране свирепе војводе, игемоне, да на идолопоклонство приморавају све који исповедају име Христово, а да непокорне кажњавају сваковрсним мукама и разним смртима. Тада су се многи од верних скривали бежећи у горе и пустиње, а други су живели међу идолопоклоницима тајећи у себи своју побожну веру у јединог Господа. Они пак који имађаху велику љубав за Христа Бога свог и ревноваху, јавно исповедаху пресвето име Његово, добровољно се предаваху мучитељима у руке, и душе своје полагаху за Христа. Такви се у то време показаше девет храбрих људи, непоколебљиви као гора Сион у светој вери, пламтећи као Илија ревношћу за Богом. Имена су њихова: Теогније, Руф, Антипатар, Теостих, Артем, Магн, Теодот, Тавмасије и Филимон. Они беху из разних места и покрајина, али у Кизику постадоше једнодушни вером. Презревши грозне наредбе царске и страх од мука, они прослављаху Христа, проповедајући са сваком смелошћу да је Христос једини Бог, Творац и Сведржитељ, а ружаху безбожно многобоштво идолопоклоничко и изобличаваху заблуду јелинску што уместо Бога поштују демоне, и што се уместо сведејствујућем Творцу клањају недејственој твари, уместо Живоме - мртвом и неосетљивом, уместо Истинитом - лажном, и што уместо свемилосрдном Добродавцу усрдно служе немилосрдним насилницима, ђаволима. И саветопаху људе ослепљене неверјем да одбаце густу таму помраченог ума свог и угледају Истину, и да, просветивши се светлошћу познања, верују у јединог истинитог Бога који је на небесима и држи васељену.
Видевши овакву храброст њихову, ђавољи служитељи их као вукови овце зграбише свирепо и нечовечно, и као злочинце одведоше их оковане на суд градскоме кнезу у Кизику. Храбри војници Христови ступише мушки пред незнабожног кнеза, срца су им горела огњем љубави према Богу и пламтела огромним пламеном ревности за Богом. Они ступише пред кнеза обучени у свеоружје Божје, да би се могли одупрети мучитељу, или боље, самом невидљивом кнезу таме и свој његовој сили ђаволској, с којим су нарочито желели да се боре. И бише стављени на разне муке, и у тамницу бацани, и поново извођени и мучени, да би се одрекли Христа и принели жртве идолима. Али Христови војници никако не отступише од Господа свог, већ изобличише обману и ништавност идолопоклонства, и тако наружише и посрамише кнеза. Због тога их на разне начине мучише, па им најзад главе отсекоше. И тамо им тела бише сахрањена. Ово би за време злог цара римског Диоклецијана (284-305 г.).
Када се после неколико година зацари Константин Велики (306-337 г.), и када се просвети светим крштењем, преста гоњење на хришћане, и светлост вере обасја сав свет. Тада побожни хришћани у Кизику извадише из земље тела светих мученика и нађоше их неиструлела. Онда их ставише у нови сандук, и подигоше храм у њихово име, па у њега свечано унеше ово скупоцено благо. И безбројна чудеса и исцељења догодише се од светих моштију њихових: демони се изгоњаху, грбави се исправљаху, сваковрсне грознице се потпуно исцељиваху. Тако се један угледан човек избави од водене болести чим се дотаче чесне раке ових светих мученика. И сваки болесник, ма каква болест да је на њему, одмах је добијао исцељење чим би се само дотакао кивота светих страдалника. Због тога се многи незнабошци, видећи таква разна исцељења од светих моштију мученика обратише Христу, и за кратко време скоро читав град прими свету веру Христову. И порушише идоле и идолске храмове, и место тих храмова подигоше храмове Божје. И процвета свето благочешће у граду Кизику чудесима и молитвама свете Деветорице мученика који тамо почивају.
Када се после Константиновог сина Констанција зацари безбожни Јулијан Отступник, неки од преосталих незнабожаца у Кизику одоше к цару и оптужише хришћане да су у њиховом граду разрушили све храмове и богове. Цар нареди да се обнове храмови и богови, али не издаде наређење да муче и тлаче хришћане којих је било врло много у Кизику, бојећи се да не настане буна. Само дозва к себи епископа Елевсија и предаде га у тамницу, па оде на Персију. А кад тамо он бедник погибе злом смрћу, епископ би пуштен на слободу и град Кизик сијаше светлошћу свете вере, утврђиван и ограђиван као неразрушивим зидом усрдним за њега пред Богом заузимањем ових светих мученика, чијим молитвама нека и ми добијемо исцељење наших душевних и телесних болести, и нека се удостојимо благодати и милости од Господа нашег Исуса Христа.
