Свети преподобни мученик Патермутије и Коприје

Цар Јулијан најпре вероваше у Христа, затим под утицајем ђавола одступи од Христа у идолопоклонство, и поставши син Сатане он крену у рат против Персије са великом војском. На путу ка Персији он проли много крви светих. Бавећи се у Антиохији он ухвати два презвитера, Евгенија и Макарија, стави их на страшне и дуге муке, па их посла у Мавританију на заточење. У то време у египатским пустињама живљаху два преподобна мужа, Патермутије и Коприје; једнодушни у свему они заједнички служаху Богу. Патермутије беше старији по годинама, и врло искусан у монашким подвизима, и веома јак у врлини; а Коприје, млађи по годинама, и још неутврђен потпуно у монашком жизоту, бејаше руковођен од Патермутија као ученик од учитеља и као духовни син од духовног оца. Пре но што ће бити ухваћени и стављени на муке, Коприје исприча Патермутију виђење које имаде ноћу у ону. Видех, рече, како се отворише небеса и једног светлог мужа који са жезлом у руци иђаше к мени. Потом угледах где у сусрет њему иде с друге стране неки црнац који запаљиваше огањ и мноштво дима излажаше из њега. Тај црнац пружи руку и ухвати ме, и ја се обретох усред дима у великој опасности, јер ме опколише многа зла. Онај пак светлоносни муж одступи далеко од мене. У то време одјекну с неба глас који говораше: "Плод овога човека биће разнет, али ће потом поново бити употребљен на добро". После тога виђења ја се пробудих смућен. - Патермутије му рече: Није добар тај сан; бојим се да не одступиш од Бога живога. Ето, злотворни цар Јулијан одрече се Христа и гони Цркву Божију. Ја држим да ћемо и ми бити подвргнути мукама. Стога пази, чедо, да се не одрекнеш Христа или заплашен мукама или саблажњен обећањима, него се Бога бој, заповести Његових сећај, и буди храбар.

После тога не прође много дана а цар Јулијан са великом војском дође у Египат. Чувши да у египатским пустињама живи много пустињака, он посла тамо војнике да похватају све које нађу и доведу на мучење. Тада бише ухваћени гореспоменути оци, Патермутије и Коприје, и приведени к мучитељу на саслушање. И упита Јулијан преподобног Патермутија: Колико ти је година, старче? - Он одговори: Мени је седамдесет пет година овог временског живота на земљи. - Погледавши на Коприја, цар га упита: Реци ти, млађи, колико је теби година? - Мени је четрдесет пет година, одговори Коприје.

Тада цар нареди да старца Патермутија одведу у тамницу, а Коприја задрже и стаде му овако говорити: Принеси боговима жртве, човече, да избегнеш муке које те очекују. Остави хришћанску заблуду која ти ништа не користи, јер и ја сам раније веровао у Христа, али никакве користи од тога не видех. Сада пак, верујући у бесмртне богове, удостојих се од њих многих и великих доброчинстава. Стога и теби саветујем да се одрекнеш Христа и принесеш жртву боговима, па ћеш бити с десне стране мени и бићеш у великој милости код мене.

Коприје слушаше цара не дишући. И као заборавивши се, он пређе од добра на зло, оклизну се у пропаст, и рече Јулијану: Добро ми саветујеш, царе! Благо мени што у теби нађох учитеља и прекрасног наставника. - Затим он узвикну громко, говорећи: Од сада ја сам Јулијанов ученик а не хришћанин; и уколико раније блуђах у заблуди хришћанској, утолико ћу сада све поправити: поклонићу се боговима и принећу им жртву.

Чувши овакве речи од Коприја, цар се необично много обрадова, и рече: Срећан је овај човек више од свих људи, јер познаде древне отачке богове који дају вечни живот свету. - После ових речи бедни Коприје се поклони идолу Аполону са жртвом, и одступивши од Бога прими у себе ђавола. И свети анђели одступише од њега, а беси га опколише и ликоваху због њега.

Дознавши да Коприје одступи од Христа, преподобни Патермутије се силно ожалости, и стаде плакати и ридати због њега. И преклонивши колена мољаше се говорећи: Господе Боже сила, немој погубити грешника који преступи заповест Твоју! Опомени се дела његових, на којима се он потруди у младости својој из љубави према Теби; не одбаци га од лица Свога, јер га заведоше речи законопреступникове. Помилуј створење Своје и потражи дело руку Својих!

Сутрадан седе цар на престо свој, а Коприје у пурпурном плашту стајаше му с десне стране. Цар нареди да Патермутија доведу на саслушање. Када Коприје угледа преподобног Патермутија рече: "Ево иде варалица који ме лишаваше среће". А кад се старац приближи судишту, Коприје повика к њему: Шта је, Патермутије? Видиш, ја се радујем, а ти плачеш; ја сам следбеник Јулијанов, а не хришћанин. - Патермутије одговори: Да, ја видим да се ти радујеш, стога и плачем због тебе. - Цар тада рече старцу: Не плачи, већ принеси боговима жртву и радуј се заједно с њим. - Патермутије одговори: Радост његова је привремена; он се сада радује, али ће у будућем веку плакати. Ја пак плачем сада, али ћу се радовати у будућем животу. Он се овде велича у пурпурној одећи, а тамо ће бити наг; ја пак наготујем овде, а тамо ћу се обући у свадбено рухо. Он се сада насићује, а у будућем веку гладоваће; ја пак сада гладујем, а у будућем животу наситићу се, када ми се јави слава Господа мога. Он сада у реду слугу твојих предстоји са славом теби, цару земаљском, а тамо ће од лица Цара Небеског са стидом бити одбачен и са ђаволима у паклу огњеном настањен.

Рекавши то, старац погледа у лице Коприју и рече: Тешко теби, бедниче! Ти раније беше сасуд благодати, а сада си ђубре у коме ликују беси. Ето, анђели одступише од тебе, а демони те окружише; ти се обнажи Бога, а обуче се у ђавола; ти омрзну живот истинити, вечни, а заволе временски, лажни. Но опомени се дела младости своје, и дођи к себи; одбаци заблуду у коју си страхотно пао и ходи к мени, чедо! Заволи Бога поново и покај се пред Њим, јер си Му згрешио, а Он је милосрдан па ће те примити и опростити теби грехе твоје.

Када старац изговори ове речи, Коприје би ганут, и раскајавши се громко узвикну: Тешко мени! тешко мени! тешко мени! - И стаде се колебати час на једну час на другу страну. Затим, оживевши духом и погледавши к небу, рече: Више нисам Јулијанов него сам опет Христов! Сагреших преступивши заповест Божју, безакоње учиних, одрекох се Господа мог, но по томе се и познаје доброта Твоја, Владико, када помилујеш мене који тешко сагреших. Буди, Човекољупче, милостив према мени: ја сам сада као суво дрво коме отпаде род и лишће се умртви. Речи безаконика заведоше ме и бура ђавоља потопи ме; зазвижди на мене змај и обрадоваше се због мене зборови бесова; звезде небеске пометоше се, а сунце и месец сакрише светлост своју због великог греха мог којим огорчих Бога. Но ви, анђели Божји и хорови праведника, и ви људи целога света, саберите се и оплачите пад мој и помрачење ума мог, јер ја лиших себе Сунца Правде - Христа, и угасну у мени светлост вере, и лепота душевна одузе се од мене.

Затим, обративши се цару, Коприје рече: Зашто ме превари, ђаволе? Зашто и мене увуче у погибао твоју, законопреступниче? - И свукавши са себе пурпурну одећу, он је баци пред њега говорећи: Узми ту славу коју си ми дао, а ја ћу опет добити оно што изгубих, јер је добар Бог мој и примиће ме као једнога од својих најамника.

Када цар виде да се Коприје поново обрати Христу, испуни се гнева и нареди да се одмах усија велики гвоздени тигањ. Чувши то, Коприје рече: Добро поступаш, царе! Сажежи ме, исеци ме на комаде, да бих многим мукама искупио мој пад. А пре свега казни мој језик, јер он најпре сагреши одрекавши се Христа.

Тада нареди цар да се ужеже мала гвоздена кашика и стави Коприју на језик. А Коприје, угледавши кашику усијану као жар, рече светом Патермутију: Оче, моли се за мене Богу, јер ме спопаде ужас од овог мучења. - Старац му одговори: Трпи, чедо, с радошћу, и Господ ће ти помоћи. - И гле, када се кашика дотаче Копријева језика, одмах се охлади као лед, и језик се не опече. Цар онда рече: Ови су људи мађионичари, водите их на усијани тигањ.

Када их поведоше, Коприје рече старцу: Моли се за мене, учитељу мој, јер се страшно бојим мучења. - Старац му на то рече: Не бој се, чедо! Буди храбар! Сети се својих испосничких подвига и трудова које си од детињства јуначки узимао на себе ради Бога. Не сећаш ли се како си тридесет и пет дана провео без хране? И зар се не сећаш како си, сараспињући се Христу, дванаест дана непомично стајао са рукама крстолико раширеним? Зар си заборавио како си лежао на тврдом камењу и оштрим ћерпичима? Када си све то у току свога живота радо трпео Христа ради, зашто се онда сада бојиш ове муке која траје један час?

Утврђен овим речима, Коприје ведра лица и неустрашиво иђаше са старцем ка тигању. А када узлажаху на тигањ, Патермутије рече: Брате Коприје, подигни очи своје горе! - Коприје, погледавши на небо, рече: Видим анђеле где се приближавају; главе су им покривене росом. Но молим те, оче, кажи им да се не љуте на мене што се бејах одрекао Христа.

И тако обојица узиђоше на тигањ, и хођаху по њему као по цветној ливади, подсмевајући се мучитељу, јер се тигањ одмах потпуно охлади. Видећи то, мучитељ се још већма разјари и нареди да се што јаче усија пећ и баце у њу мученици на сажежење. Док пећ усијаваху, Коприју приђе један од царевих војника по имену Александар и рече: Коприје, ти најпре принесе боговима жртву, а сада не желиш. Но обрати се поново к нама, да би се избавио од смрти у огњу. - Свети Коприје му одговори: О, да би први грех мој, којим сагреших Христу моме, био заборављен пред Богом! Јер када би се сабрала сва вода морска и све реке и извори и све капље што падају с неба, не би било довољно да спере прљавштину мога греха. Ипак ја не губим наду у милосрђе човекољубивог Господа мог. - Тронут Копријевим речима, Александар рече: Желео бих и ја да постанем војник тога Цара коме ви служите. - Тада га Коприје поучи светој вери, и Александар поверова у Христа.

Кад се пећ страховито усија и преподобни мученици пођоше у њу, Александар крену за њима говорећи: Идем и ја с вама, блажени оци! Христа ради, узмите и мене са собом у пећ! - Они га узеше испод руке и иђаху заједно, али се затим Александар истрже из њихових руку и пође испред њих. И када се приближи к отвору пећи, огроман пламен сукну из пећи према њему, али га не опаљиваше, и Александар, обраћајући се пламену, рече: Ако си по наређењу Господњем изашао да ме сажежеш, онда сажежи грешника! - Када он ово говораше, раступи се пламен надвоје, и стаде с једне и с друге стране, као некада вода у Црвеном мору (2 Мојс. 14, 21-30), и даваше му пут усред себе. И уђе Александар у пећ не дарнут пламеном; и угледавши тамо анђеле Божје рече им: Молим вас, господо моја, спасите ме грешнога! - Анђели одговорише: Ми смо ради тога и послани од Бога овамо, да те спасемо. - И узеше душу његову ка Господу, а тело његово остаде у огњу мртво но неопаљиво. После њега уђоше и преподобни оци, Патермутије и Коприје, такође неопаљиви од огња, и сеђаху поред тела Александровог певајући и славећи Бога. А када пећ потпуно остину, светитељи бише изведени пред лице царево живи и читави, без икакве повреде од огња. И тело светог Александра би такође изнесено из пећи, ни најмање неповређено од огња, и из њега излажаше диван мирис.

Зачуђен, цар рече: Велики су наши богови, а Христос је ништа! - Затим стаде поново приморавати свете на идолопоклонство. А преподобни Патермутије му рече: Пошто идеш у рат не ради прослављења имена Божјег, то се нећеш вратити натраг, него ћеш бити смртно рањен и страшном ћеш смрћу умрети.

Тада цар, силно разјарен, нареди да их мачем погубе. И свети бише изведени из града на губилиште. Ту се они помолише Богу пред смрт, и би с неба глас који Патермутија хваљаше, Коприју прашташе, и обојицу у вечни покој призиваше. Тада они с радошћу преклонише под мач главе своје и скончаше, положивши душе своје за Господа свог. А погани Јулијан, отишавши у рат на Персијанце, би побеђен од персијске војске, и од невидљиве руке рањен копљем, изврже у мукама душу своју. И као што му прорече свети Патермутије, не поврати се у земљу своју већ погибе с хуком.

Кончина светих преподобномученика Патермутија и Коприја, а с њима и светог Александра, догоди се деветога јула. У то време над Римљанима цароваше законопреступник Јулијан, а над хришћанима - Господ наш Исус Христос, коме са Оцем и Светим Духом част, слава и моћ, сада и увек и кроза све векове. Амин.




НАЗАД

PayPal