Блажени Арсеније беше родом из Великог Новгорода. Разгоревајући се Христовом љубављу, срце његово побуди га да остави свет и тражи безмолвни живот. У том циљу он се најпре удаљи у оближњи манастир на Лисјој Гори. Ту прође монашко искушеништво, постриже власи своје и постаде савршен инок: сва братија гледаху на њега као на дани им с неба образац монашког живота.
У души преподобног Арсенија одавна је живела жеља да посети свету гору Атон, и он искористи у том погледу долазак у Новгород неколицине атонских инока. Када ти монаси стигоше, он са сузама припаде игуману к ногама да га пусти у Свету Гору. Игуман дуго одбијаше његову молбу, знајући да би његовим одласком њихова обитељ изгубила много. Али напослетку не могаде не изаћи у сусрет сузној молби ревносног инока. Са благословом отачким Арсеније радосно пође на пут, и срећно стиже у Свету Гору, где би с љубављу примљен од игумана Јована. Настојатељ наложи дошљаку да се подвизава с братијом у општим трудовима. Стога Арсеније прође редом сва манастирска послушања, почевши од сечења дрва и печења хлеба. И свако послушање он извршаваше са необичним смирењем и послушношћу, сматрајући себе за најгорег међу братијом. А када игуман дознаде да руски дошљак зна правити бакарне судове, запосли га преимућствено тим рукодељем. И у дубоком безмолвију он прављаше судове за манастирске потребе. Томе је посвећивао цео дан, а ноћ је проводио у молитви, једва допуштајући себи мало одмора, пошто беше снажан и храбар. Он је бесплатно радио не само за своју обитељ него и за друге светогорске манастире; јер су му одасвуд доносили бакар за прављење судова, чим се само беше рашчуло за његов занат. Не зна се у којој се управо обитељи подвизавао преподобни Арсеније, али је највероватније у Русику, пошто је то било опште уточиште за све руске дошљаке.
Бојећи се да мноштво оних који су долазили к њему не оптерети братију његове обитељи, он доби благослов од свога игумана да обиђе све манастире Свете Горе, да би се потрудио на корист свакога од њих, не ради злата и сребра него ради спасења душе. И у таком подвигу он проведе још три године. Тада га обузе жеља да се врати у своју рођену земљу, да би тамо основао манастир у славу Мајке Божје, ка којој је имао усрдну веру. Арсеније стаде молити игумана да га пусти у отаџбину. Игуман, пун духа прозорљивости, пророчки му рече, да ће Господ преко њега подићи манастир у северној земљи, који ће се молитвама његовим спасти од многих демонских искушења и сујеверја. Настојатељ га родитељски благослови двоструком иконом: на једној страни је била икона Владичице са Предвечним Младенцем, а на другој - нерукотворни лик Спасов. Поред тога он му даде и општежићни устав Свете Горе. И отпуштајући га, овако се мољаше над њим: Боже отаца наших, погледај са престола славе Твоје на слугу Твога Арсенија, да би на њему свагда почивала благодат Духа Твог Светог и био с њим благослов Твој.
Године 1393. блажени Арсеније се врати у Велики Новгород, носећи са собом дивну икону из Свете Горе. Ту се он јави архиепископу Јовану, исприча му све шта је с њим било у Светој Гори, и замоли од њега благослов да на северу сагради обитељ у име Рођења Богородице. Владика га отпусти с миром, и Арсеније са иконом Богоматере отплови у Ладошко Језеро. Пошто проведе неко време у Валаамском манастиру, он реши да иде у још усамљеније и безмолвније место, и промислом Божјим стиже на пусто острво Коневско. Ту основа Коневски манастир, одакле претходно прогна нечисте духове из старог идолишта.
Пошто устроји манастир и напуни га братијом, преподобни Арсеније опет крену у Свету Гору Атон. - То би при новгородском архиепископу Симеону -, и задржа се у своме странствовању. У то пак време настаде велика оскудица у његовој обитељи, те братија, притешњени глађу, хтедоше да се разиђу. Но један од стараца, по имену Јоаким, украшен побожношћу и седином, узиђе на оближњу гору, где се најпре подвизавао преподобни, и мољаше Небеску Хранитељку - Мајку Божију, да им пошаље насушни хлеб. После дуге молитве старац задрема, и у лаком сну јави му се Мати Божја у небеској слави, и рече му тихим гласом: Не тугуј, старче, него кажи братији да се не разилазе из обитељи, јер ће убрзо стићи к вама сам Арсеније са изобиљем свега што је потребно обитељи.
И стварно, сутрадан доплови Арсеније са две велике лађе и довезе мноштво намирница. После дугогодишњих подвига, преподобни Арсеније у дубокој старости предаде Господу чисту душу своју 12. јуна 1447, на дан преподобних: Онуфрија и Петра Атонског, чијем је примеру следио.
