Местанце Клицос у Епиру родно је место светог преподобномученика Кипријана. Нема података о његовим родитељима, али судећи по његовом васпитању и другим особинама, он је припадао хришћанској породици ревносне побожности и јаке вере у Бога. Стога су га, поред писмености, родитељи васпитали у побожности и страху Божјем и чувању себе од саблазни света. По смрти својих родитеља благоразумни јуноша, да би сачувао себе од саблазни света, остави свет, прими монаштво, и би удостојен свештенства. Затим се удаљи на свету Атонску Гору. Тамо он нађе себи близу Кутлумушког манастира келију са црквом светог великомученика Георгија, у коју прими два инока, па се заједно с њима стаде подвизавати у посту, бдењу и молитви. Током времена његов подвижнички живот, слично миомирисном мирису, постаде познат по целој Светој Гори, и блаженог подвижника Кипријана почеше сматрати великим старцем, и многи се стараху да подражавају његов богоугодни живот.
Иако је преподобни Кипријан водио веома суров живот у непрекидном посту, свуноћним бденијима са многобројним поклонима, и у непрестаним молитвама, душа му ипак не беше спокојна, јер је њега смућивала потајна мисао: да сви ти подвизи које он врши тобож нису довољни, да би он добио милост Божију и удостојио се царства небеског. Ова мисао се из дана у дан појачавала, и приморавала Кипријана на мученички подвиг, дошаптавајући му: да он само тако може посведочити своју љубав према Господу Христу, и после поднетих мученичких мука за исповедање имена Његова добити вечно блаженство.
Подстицан том мишљу он стаде, да би учврстио себе, често изговарати наглас речи светог апостола Павла: Ко ће нас раставити од љубави Божје? Невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или опасност? или мач? (Рм. 8, 35). Ову жељу своју он ипак откри опитним старцима, као и то да га већ извесно време потајна мисао принућава на мученички подвиг и неда му мира. Саслушавши га и не налазећи никаквог разлога да себе предаје на мученички подвиг, старци му стадоше саветовати да се не подаје смутљивачком помислу. При томе му указиваху и на то, да он може, уплашивши се мука, постати одступник од Христа. Но преподобни Кипријан, сагореван пламеном љубави Христове, жуђаше да што пре оствари своју намеру. И он убрзо остави Свету Гору и оде у Солун.
У Солуну он проведе неколико дана и дознаде када паша бива у судници. Пошто се причести Животворним Тајнама Тела и Крви Христове и помоли Господу Богу да га укрепи у мукама, он неустрашиво уђе у судницу, приступи паши и рече: Пашо! ја који пред тобом стојим проведох неколико година на светој Атонској Гори, спасавајући душу своју. Но једаред читајући Свето Писмо ја наиђох на ове речи, речене Богом преко пророка Његовог: "Ако изведеш драгоцено из недостојнога, бићеш као моја уста." Стога, разгоревши се љубављу према ближњем, ја зажелех да превареном од ђавола створењу Божјем покажем како је оно дубоко пало из незнања, јер га је завео непријатељ рода људског који као лав ричући тражи погибао људи. Он је преварио многе народе и научио их да се клањају идолима, а неке је преко лажних пророка одвео у дубоку заблуду. Тај исти ђаво преко вере у лажног пророка вашег Мухамеда држи и вас у оковима својим, и пошто је овладао вашим окорелим срцем не допушта вам да поверујете у Господа нашег Исуса Христа, који је истинита Светлост, и дошао је у свет да спасе човека. Крсном смрћу Својом Он покида оне узе и окове у којима је ђаво неколико тисућлета држао сав род људски, и, избавивши Своје саздање испод његове власти, удостоји их наслеђа рајских красота. Ја пак, чувши за тебе да си благоразуман човек, одлучих да ти објавим истину. Дакле, остави своју заблуду и веру у лажљивог пророка Мухамеда и поверуј у Исуса Христа, преко кога ћеш добити спасење и живот вечни, јер вера хришћанска је истинита, а ваша је лажна. Притом, удуби се и добро расмотри, ко је био Христос и ко Мухамед, па ћеш јасно увидети да је ваш пророк Мухамед самозванац који вам је проповедао своје сопствено учење, а Исус Христос је истинити Бог у двема природама. Откривајући свако лажно учење Он у божанственом Еванђељу Свом каже: Ја дођох у име Оца свога, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити (Јн. 5, 43). Сви ви, дакле, заневши се Мухамедовим учењем, сматрате га за пророка, док је он у самој ствари непријатељ Божји и варалица.
Чувши изобличење и хулу на свога пророка од непознатог човека, паша закључи да је он сишао с ума, па стога нареди гавазима да га избију и истерају напоље.
Истеран напоље, и не добивши што је желео, преподобни Кипријан напусти Солун и крену у Цариград са надом да тамо пострада за Христа. По доласку у Цариград он, бојећи се да се и ту све не сведе на батине, одлучи да своју оптужбу стави на хартију и преда великом везиру. Он то написа на грчком језику овако: "Несрећни муслимани! хоћете ли још дуго ходити у заблуди и не поверовати у Господа нашег Исуса Христа који сиђе с неба ради спасења људског, и који је готов да из велике љубави према палом човечанству прима оне који се истински кају? Покајте се, дакле, и поверујте у Христа истинитог Бога, и, препородивши се светим крштењем, добићете живот вечни; а свог лажног пророка прокуните као заводника и варалицу."
Са овом оптужбом преподобни Кипријан пође у дворац великог везира. Тамо се пријави и замоли да му оптужбу преведу на турски језик. То узе да уради један Грк, који се беше одрекао Христа и примио мухамеданску веру. Када он преведе оптужбу, Турци се запрепастише чувши хулу на свога пророка, па разјарени скочише на преподобног Кипријана као љуте звери, избише га и истераше напоље. Но Кипријан не хтеде да напусти дворац, него ишчекиваше да се појави велики везир. Када везир изађе, Кипријан потрча к њему, али га гавази одгурнуше. Утом наиђе старешина гаваза и упита што одгуравају инока. Када му рекоше да инок хули Мухамеда, старешина нареди да га одмах изведу пред везира. Везир упита Кипријана: Шта ти, старче, треба од мене? - Твоје спасење, неустрашиво одговори свети Кипријан. Обрати се од лажног веровања у варалицу Мухамеда, кога ви муслимани називате пророком. Какав је он пророк, и какво је његово учење, које је он саставио на измишљотинама људским? Врховни везире, остави заблуду, одрекни се варалице Мухамеда, поверуј у Искупитеља рода људског Исуса Христа и, крстивши се светим крштењем, добићеш живот вечни!
Везир се зачуди смелости монаха Кипријана, и упита га: Одакле си и у ком манастиру живиш? - Он одговори: Све цркве и манастири, колико год их је на земљи, припадају Господу мом Исусу Христу, па сам стога све досада живео у Његовој обитељи. - Везир га упита: Није ли те патријарх Царигадски потурио мени, да би ми ти нанео такве увреде и грубости? - Није, одговори свети мученик. - Онда си ти пијан, рече му везир. - Без разлога ме клеветаш, врховни везире, одговори мученик, јер не само што нисам пијан, него до овога часа нисам окусио ни воде ни хлеба! - Ну, ако ниси пијан, онда си луд? одврати везир. - И то није истина! рече на то монах. Када бих ја био луд, било би немогуће мени лудаку да ти пожелим оно што ти желим, тојест да поверујеш у Исуса Христа - истинитог Бога, и да наследиш царство небеско. Презирући опасност која ми прети од непријатеља крста Христова, муслимана, ја сам решио да по сваку цену изађем пред тебе и изобличим твоју заблуду, што луд никад не би учинио.
Слушајући паметан одговор монаха Кипријана везир беше у недоумици и размишљаше, на који би начин одвратио Кипријана од Христа и привео у мухамеданску веру. Стога му стаде говорити ласкаво: Из твојих одговора видим да ниси ни пијан ни луд. Дакле, предлажем ти да поверујеш у великог пророка Мухамеда. Поверујеш ли, ја ћу те учинити најсрећнијим човеком: удостојићу те великих почасти и учинићу те првим у моме дворцу. - Светитељ одговори: Узалуд мислиш да ме преластиш ласком и почастима! Знај, ја се никада нећу одрећи Господа мог Исуса Христа, него и теби саветујем да поверујеш у Њега, да би се удостојио добити од Њега милост у дан Страшног суда.
Везир, видећи непоколебљивог исповедника Христовог, и пошто се ствар тицала вере, одасла га к шеикулисламу. Када свети Кипријан предстаде шеик-ул-исламу, овај га љутито упита: Ко си ти, и какво то ново учење проповедаш нама? - Храбри исповедник Христов стаде и њему говорити оно што и везиру. Слушајући хулу на свога пророка, шеик-ул-ислам не даде му да доврши, него нареди гавазима да га одведу у Фанари (крај насељен хришћанима, где је и патријаршија), и да му тамо пред очима хришћана срамно одрубе главу. Чувши смртну пресуду, свети преподобномученик Кипријан се обрадова и из дубине срца кликну: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што си ме укрепио у исповедању светог имена Твог! Молим Те, Човекољупче: удостој ме да будем и заједничар вечне славе Твоје, амин!
Када светог преподобномученика Кипријана вођаху цариградским улицама на место казне, лице му сијаше радошћу, и он хиташе не као на смрт већ као на свадбу. Када стигоше код врата која воде у патријаршиски двор у Фанару, свети мученик преклони колена и прекрстивши се заблагодари Богу што га удостоји да живот заврши мученички. Турци га и ту наговараху да призна Мухамеда за великог пророка, и тако избегне смрт; но славни страдалац не одговараше на њихове безумне речи. Видећи да храбри исповедник Христов и на догледу саме смрти остаје непоколебљив, Турци наредише џелату да му одруби главу.
И тако, чиста и блажена душа светог преподобномученика Кипријана одлете из страдалничког тела његовог на небо, у суботу петога јула 1679 године, да добије од Христа Бога мученички венац. Амин.
