Преподобни Зосима би рођен у финикијском селу Синди, двадесет стадија далеко од града Тира. Упражњавајући се у монашким подвизима, Зосима уздржањем, пошћењем и другим врлинама које сијаху у њему издејствова себи од Бога толику благодат, да је он не само био слободан од сваког узнемирења у својој савести, него прозорљивим очима својим прозираше у будућност и у оно што се на великој даљини догађа као да се пред њим догађа. Манастир његов се налажаше близу села Синде, у коме се он родио.
Једном се деси да преподобни Зосима беше у Кесарији Палестинској, где у то време епископствоваше преподобни Јован, звани Хозевит, који због врлинског живота свог силом би узет за епископа из обитељи Хозевитске, која се налажаше не сувише далеко од Јерусалима, на путу који је водио у Јерихон. У том граду Кесарији живљаше неки благородни патриције, по имену Аркесилај, човек побожан и свима врлинама украшен. Код њега борави преподобни Зосима, примљен с чешћу и радошћу. И баш у оно време када се Антиохија рушила од земљотреса, старац Зосима стаде изненада јецати, и горко ридати, и из дубине срца уздисати; и толико суза проли, да њима земљу окваси. Затим потраживши кадионицу и напунивши је жаром и тамјаном, он окади све тамо присутне. Потом се крстолико простре по земљи, и стаде молитвама и молбама умилостивљавати Бога. Тада га Аркесилај упита, зашто се тако узнемири. А он одговори громко: Тутњава од страшног рушења и падања Антиохије проломи се пред мојим слухом, и заглуну ми уши. - Задивљен и запрепашћен, Аркесилај и остали тамо присутни, записаше час у који то преподобни изрече. И убрзо затим сазнадоше тачно, да је истина оно што старац рече; јер Антиохија се поруши баш у оно време, у које се старац, заплакавши, простре на молитву, и објави њено рушење.
Преподобни Зосима учини и многа друга чудеса, од којих ћемо овде споменути само нека. Тако, једном приликом споменути Аркесилај дође у обитељ преподобнога у Синди. Обитељ је била удаљена од Кесарије Палестинске пет стотина стадија. У то време по непажљивости својој, супруга се Аркесилајева убоде иглом у око, и силне болове имађаше од тога. Чувши за то, свети епископ Јован Хозевит хитно оде к њој да види рану, и угледа где јој је зеница испала и око изашло из свога места. Тада он нареди једноме од лекара који се беху сабрали тамо, да сунђером врати око на своје место и затим привеже сунђер платном. Док се то догађало, Аркесилају би послан гласоноша да га хитно извести о ономе што се десило у његовом дому. У то време Аркесилај се налазио у синдијској обитељи и водио духовни разговор са преподобним Зосимом. Обавештен од гласоноше, Аркесилај стаде горко ридати и косу чупати. Преподобни Зосима га упита, зашто рида; па, добивши одговор, уђе у унутрашњу келију своју, у којој се по обичају свом молио Богу. Затим убрзо изађе к Аркесилају весела и радосна лица и рече му: Иди радостан своме дому, јер благодат, дата Хозевиту од Бога, исцели твоју жену; сада су јој оба ока читава и здрава; болест јој ни најмање не нашкоди, пошто је тако хтео Хозевит.
Ова два чудеса бише учињена од ове двојице праведника у једном часу: свети епископ Јован исцели убодено око женино, а преподобни Зосим прозорљивим очима својим угледа издалека то исцељење, и извести о томе њеног мужа.
Једном приликом Зосима крену у Кесарију са магарцем, на кога беше натоварио своје неке ствари. Но на путу га срете лав, зграби магарца и побеже са њим у пустињу. Свети Зосима пође за лавом по његовом трагу. А кад се лав, појевши магарца, засити, старац му приђе, и осмехујући се рече му: Знаш шта, пријатељу, мени је пут потпуно ометен: ја сам изнемогао од старости и нисам у стању да на својим старачким леђима носим товар који је носио мој магарац, зато ћеш ти понети овај товар, ма да је то несвојствено твојој природи, ако хоћеш да избавиш себе од Зосима; а после тога опет ћеш се вратити својој свирепој и зверској нарави.
Тада се лав, заборавивши своју природну јарост, стаде умиљавати око светог старца и постаде кротак као јагње, и самим умиљавањем својим показиваше знаке послушности. Свети Зосима натовари на њега товар, који је магарац носио, доведе га до капије града Кесарије, стовари са њега товар, па га онда отпусти у пустињу.
У овоме се, с једне стране, показа свемогућа сила Господња која свирепе звери приводи у послушност слугама Његовим, а с друге - очигледно се показа да се врлинском човеку, који се у свему повињава заповестима Господњим и истински служи своме Богу Творцу, повињава и служи му све остало, па чак и неразумна створења. И најзад, овај случај нам потпуно доказује светост оца Зосима Финикијског. Нека је пак за све то слава Богу нашем сада и увек и кроза све векове, амин.
Свети Зосима се упокојио мирно у шестом столећу.
