Преподобни Зосим, прозван Киликс, пошто је био родом из Киликије, од младости заволе Бога, одрече се света, оде на Синајску Гору, обуче се тамо у монашки чин, и стаде усрдно упражњавати богоугодне подвиге. Ипак он не остаде дуго на Синају. Чезнући за потпуно безмолвним животом пустињачким, он још у младим годинама отиде са Синајске Горе у Либијску област, и тамо се настани у пустом месту званом Амонијак. Ту он стаде живети потпуно усамљено, служећи једино Богу. А ходећи по тој пустињи, он обрете некога старца, одевеног у оштри кострет. Приближивши се к старцу, Зосим хтеде да му се поклони и да по обичају затражи од њега благослов. Али га старац предупреди, рекавши му: Зашто си дошао овамо, Зосиме? Иди одавде, јер ти не можеш овде остати. А Зосим, мислећи да га старац познаје одавно, поклони му се и, измоливши благослов од њега, упита га: Учини ми ту љубав, оче, па ми кажи, откуда ме познајеш? Старац му одговори: Пре два дана јави ми се неки човек необичног изгледа, и рече ми: Ето, к теби иде један инок са Синаја, по имену Зосим; немој му дати благослов да остане у овој пустињи с тобом, јер хоћу да му поверим цркву Вавилонску што је у Египту.
Рекавши то Зосиму, стари пустињак се удаљи од њега на домет баченог камена и стаде на молитву, подигнувши руке своје к Богу. Моливши се тако око два сата он, завршивши своју молитву, опет дође к Зосиму, па загрливши га очински, пољуби га у лице и рече: Чедо моје мило, добро је што си дошао овамо, јер те Бог доведе к мени, да тело моје предаш земљи. Зосим онда упита старца: Колико година, оче, боравиш на овом месту? Старац одговори: Навршује се четрдесет пет година откако сам овде. - Док старац говораше то, лице његово засија као огањ. И обраћајући се понова Зосиму, стари подвижник рече: Мир теби, чедо, моли се за мене. Рекавши то, он леже на земљу, и отиде ка Господу. А блажени Зосим ископа гроб, погребе чесно тело тог великог подвижника; и провевши на том месту два дана, он се врати на гору Синај славећи Бога.
За време боравка његовог у манастиру на Синају, к њему дође један разбојник молећи га и говорећи: Смилуј се на ме, аво, и прими ме у монаштво, да бих у безмолвију, у молитвеном самовању и тиховању, оплакао грехе своје. Ја многа убиства починих, и сада хоћу да одустанем од свих злих дела мојих и да се кајем у све дане живота свог. - Пошто га поучи, преподобни Зосим га обуче у иночки образ. Но после кратког времена преподобни рече покајаном разбојнику: Веруј ми, чедо, теби је немогуће остати овде. Јер ако који великодостојник сазна да си овде, ухапсиће те; исто тако, ако који од непријатеља твојих дозна, убиће те. Зато послушај мене, и ја ћу те одвести у неки удаљенији манастир.
Инок пристаде, и свети старац га одведе у киновију аве Доротеја, која се налазила у близини Газе. Сместивши га у тој обитељи, Зосим се врати у свој манастир на Синајску Гору. А брат овај проведе у киновији аве Доротеја девет година. Но пошто изучи Псалтир и навикну на све монашке трудове, он се понова врати к преподобном Зосиму и рече му: Учини ми ту милост, оче, дај ми натраг моје световно одело, а монашко узми од мене. Преподобни га са тугом упита: Због чега, чедо? Инок му одговори: Као што сам знаш, оче, ево девет година проведох у општежићном манастиру, и колико могох постих се, и живех у уздржању са сваком кротошћу, ћутањем и страхом Божјим, покоравајући се свима, у нади да ће ми Бог по бескрајној доброти својој и по неисказаном милосрђу свом опростити мноштво грехова мојих. Али, поред свега тога, ја свагда видим пред собом дете које ми говори: "Зашто си ме убио"? И то видим не само у сну, него и на јави: и када у цркви стојим, и када Божанственим Тајнама приступам, и када у трапези са братијом једем. Просто ме ни на један тренутак не оставља на миру: куда год ишао, ја пред собом видим то дете, које ми непрестано говори једно и исто: "Зашто си ме убио"? Због тога, оче, ја сам одлучио да идем онамо где сам разбојништво извршио, да би ме ухватили и предали суду. Ја морам да умрем за безумно убиство тога детета.
И тако, узевши од преподобног оца световно одело, инок га обуче и оде у свет. А када дође у град Диоспољ, он би ухваћен и другог дана му мачем одсекоше главу. Тако он отиде к Богу, пошто крвљу својом опра грехе своје.
Ускоро после тога преподобни Зосим, непрекидно мучен неодољивом жељом за животом у пустињском безмолвију, молитвеном тиховању, и тишини, далеко од људи, поново намисли да напусти Синајску Гору. И он, узевши са собом свог ученика Јована, отпутова у пустињу Порфирион. Путујући по тој пустињи, они сретоше два пустињака: један од њих, по имену Павле, беше родом из Галате, а други, Теодор, из Мелитинске области, који се постригао у манастиру аве Јевтимија Великог. И један и други подвижник имађаху на себи одећу од бивоље коже. Преподобни Зосим се са својим учеником настани у близини ових пустињака, око два попришта далеко од њих, и проживе тамо две године. Но једнога дана ученика Зосиминог Јована уједе змија: отров се разли по целом телу његовом, и Јовану удари силна крв из очију, носа, ушију, и он умре.
То веома ожалости блаженог Зосима, и он пође к споменутој двојици пустињака. А они, угледавши га утученог и силно ожалошћеног, и пре но што им Зосим ишта проговори, упиташе га: Шта, аво Зосимо, умре ли брат твој? А он, удививши се њиховој прозорљивости, исприча им на који начин умре његов брат, што је њима и без тога већ било познато. Тада оба подвижника устадоше и са Зосимом пођоше к брату Јовану. А када угледаше мртвог брата где лежи на земљи, они рекоше Зосиму: Не тугуј, аво Зосимо, Бог ће ти помоћи.
После ових речи они се громким гласом обратише мртвацу: Брате Јоване, устани, јер си потребан твоме старцу. - И тог часа мртвац оживе, и устаде са земље. Онда старци потражише змију, па кад је нађоше, растргоше је на двоје. Затим рекоше преподобном Зосиму: Аво Зосимо, ми ти несумњиво саопштавамо вољу Божју: иди на Синајску Гору, јер Бог хоће да ти повери епископство цркве Вавилонске што је у Египту.
Чувши то, преподобни Зосим узе благослов од тих светих пустињака, па се са својим учеником Јованом поново врати на Синај. Но после неког времена ава Синајске Горе посла блаженог Зосима, и друга два брата с њим, у Александрију ради неких послова Синајских манастира. Александријски патријарх блажени Аполинарије задржа их и рукоположи за епископе: једнога у Илиопољ, другога у Леонтопољ, а Зосима у Вавилон Египатски. Јер у старини беху два Вавилона: први - знаменитији и древнији, налазио се у Халдејској земљи, у њему су царовали Навуходоносор и остали халдејски цареви, а други - мање познат и са много мање житеља, налазио се у Египту. Овај град су основали на обали Нила пресељеници из древног Вавилона, и дали му име своје остављене постојбине (= Каиро).
У овом дакле Египатском Вавилону преподобни Зосим, по вољи Божјој и по пророштву светих пустињака, прими архијерејски престо и стаде пасти Христово стадо. Он добро управљаше светом црквом, служећи за пример стаду речју и животом. И проведе он на престолу доста година, и многе упути на пут спасења. А када светитељ зађе у дубоку старост, онда он, видећи своју изнемоглост и очекујући блиску смрт, остави епископски престо и поново се врати на Синај, место свога првобитног боравка. Поживевши ту мало, он сконча у Господу, и сада у хору светих јерараха предстоји Владици нашем, Господу Исусу Христу, коме слава вавек, амин.
