СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ВИКТОРА и СТЕФАНИДЕ
У BPEME Римског цара Антонина, под старешинством војводе Севастијана служаше у војсци један војник родом из Италије, по имену Виктор. Овај Виктор вероваше у Господа нашег Исуса Христа и отворено пред свима исповедаше свесвето име Његово. А када у то време настаде гоњење хришћана, онда војвода призва к себи блаженог Виктора и рече му: Добисмо од цара наређење којим наређује: вас хришћане приморавати на приношење жртава нашим боговима; ко не послуша, ставити га на тешке муке. - Но свети Виктор одговори: To безбожно наређење смртнога цара ја послушати нећу, нити ћу извршити вољу његову, јер имам Бесмртнога Цара и Спаса мога Исуса Христа, Његово је царство бесконачно, и који творе вољу Његову добиће живот вечни; а смртног цара вашег и царство је привремено, и који твори безбожну вољу његову погинуће занавек.
На то војвода рече Виктору: Ти си војник нашега цара, стога се покори његовом наређењу и принеси жртву. - He, одговори Виктор, ја сам војник не вашег земног цара него Небесног; но иако бејах привремено војник под влашћу вашега цара, ипак ја нисам престајао служити моме Цару; и сада Га оставити нећу, и идолима вашим жртве принети нећу. Стога чини што хоћеш; ево, тело је моје у рукама твојим, ти имаш власт над њим, но над душом мојом власт има само Бог мој.
Тада војвода стаде наговарати Виктора, и говораше му: Човече, ти сам себе увлачиш у опасности не извршујући царево наређење. Саветујем ти, принеси боговима жртву, да би се избавио од мука које те очекују. - Свети Виктор одговори: Ја то и желим: да трпим муке за Господа мог, и силно се радујем што ћу се удостојити да страдам за име Његово.
После оваквог одговора војвода одмах нареди да Виктору поломе прсте и ишчупају их из зглобова. Затим мучитељ страховито ужари пећ, и врже у њу светог Виктора; у њој мученик проведе три дана жив и неповређен, као некада Три Младића у пећи Вавилонској. Мучитељ пак, не очекујући да је Виктор жив, нареди у трећи дан да отворе пећ, узму из ње мучеников пепео и проспу у реку. Међутим, када отворише пећ, свети мученик изиђе из ње читав и здрав хвалећи Бога што га се огањ не дотаче и не повреди га.
Потом војвода призва неког врачара и нареди му да отровом умори светог Виктора. Врачар скува месо са смртоносним отровом, и даваше светитељу да једе. А светитељ рече: Иако не треба да примам од вас нечисто месо и једем, ипак ћу га појести, да бисте сазнали да смртоносни отров ништа не може противу силе Животодавца Господа мог. - Затим помоливши се, мученик поједе отровано месо, и ништа му не нашкоди. А врачар, видећи да поједени отров не нашкоди светом мученику, заготови друго месо са најјачим отровом, и рече светитељу: Ако ово поједеш и останеш жив, онда ћу ја оставити враџбине и мађије и поверовати у Бога твог. - Свети Виктор поједе и то месо, отровано најјачим отровом, и остаде неповређен. Тада врачар громким гласом кликну: Победио си силу враџбина мојих, Викторе, и душу моју давно већ пропалу извео си из пакла, јер ево верујем у Господа Исуса Христа кога ти проповедаш. - И врачар оде кући својој, покупи све своје врачарске књиге и све амајлије, спали их, и постаде истински хришћанин.
Међутим, војвода, видећи да ништа не нашкођује светом Виктору, разјари се страховито, и нареди да из свега мученикова тела чупају жиле. После тога нареди те мученика бацише у ужарено врело уље. А свети мученик говораше: Мени је ово врело уље тако пријатно, као жедноме студена вода. - To мучитеља још више разбесни, и он нареди да мученика обесе на дрвету и тело му свећама опаљују. При томе неки смртоносни прашак растворише у сирћету, и ту мешавину сипаху у уста мученику. А он говораше: Ово сирће и овај смртоносни отров за мене су као мед и саће медено.
Тада мучитељ, падајући у све већи и већи бес, нареди те мученику Христовом избодоше очи. Затим га обесише главачке, па се сви разиђоше, оставивши га да тако виси три дана. У четврти пак дан, сматрајући да је мученик већ умро, војници дођоше да га виде, и нашавши га жива удивише се. А спопаде их и ужас, и они сви ослепише, и сваки од њих поче тражити себи водича. Но светитељ се сажали на њих, усрдно се помоли Господу, и рече им: "У име Господа мог Исуса Христа прогледајте!" - И они тог часа прогледаше, и отидоше те обавестише војску о томе. Но војвода се страховито разљути и нареди војницима да светом Виктору одеру кожу.
Када се то бездушно наређење извршиваше, жена нека Стефанида, хришћанка по вери, супруга једнога војника, која беше дошла да гледа светитељево страдање, виде два дивна венца где силазе с неба: и један се од њих спустио на главу светог мученика Виктора а други на њену главу. Видевши то, она стаде громогласно величати светог мученика: Блажен си ти, Викторе, и блажена су твоја страдања за Христа! Твоја жртва је благопријатна Богу као Авељева, јер си праведним срцем себе самог принео Богу! Бог је тако примио тебе као некада праведнога Еноха, кога Он са земље пренесе у рај, да не окуси смрти за време. Ти си праведан као Ној, препун добрих дела и савршен у роду свомПоверовао си као Аврам, принео си себе Богу као Исак, потрудио си се као Јаков. Постао си премудар као Јосиф, коме би дано да прозире будућност. Претрпео си искушења као Јов, који после многих страдања победи ђавола и показа пример трпљења. Сличан си Исаији, који по наређењу цара Манасије би тестером преструган. Тебе се не дотаче огањ, као ни Трију Младића у Навуходоносоровој пећи. Наду си своју положио на Бога, као Давид син Јесејев. Ево ја видим два венца послана с неба, један велики и прекрасан, а други мањи: велики донесе теби дванаест анђела, а мањи мени; јер иако сам ја слаби сасуд, ипак сам готова да уђем у подвиг мучеништва, и да јуначки стојим за Господа нашег, и да душу своју положим за Њега.
Чувши ове Стефанидине речи, војвода нареди војницима да је узму и доведу пред њега. И гордо погледавши на њу, војвода је упита: Ко си ти? - Хришћанка, одговори светитељка. Затим је војвода упита за име и за године, па сазнавши да јој је име Стефанида, да има петнаест година и осам месеци, и да је у браку годину дана и четири месеца, он јој стаде благо говорити: Зашто ти тако брзо хоћеш да напустиш овај прекрасни свет и слатки живот и брак, и желиш да погубиш лепоту младости своје, добровољно предајући себе на смрт за Распетога. - На то светитељка одговори мучитељу: Ја остављам овај привремени и сујетни свет и све на земљи телесне сласти и мог смртног мужа, да бих могла заједно са мудрим девојкама изаћи у сусрет непропадљивом и бесмртном Женику, Христу Спасу мом. - Војвода јој рече: Мани те бесмислене и некорисне речи о твоме Богу; приступи боговима нашим и принеси им жртву. - Света Стефанида одговори: Ти и богови твоји препуни сте лажи, a ja говорим истину, јер је Господ мој истинит и у Њему нема неправде. Стога нећу принети жртву лажним боговима, него хоћу да будем пријатна жртва Истинитоме Богу који живи на небу, да не бих била лишена спремљеног ми венца у Царству Његовом.
Тада мучитељ нареди да врхове двеју тамошњих палма савију до земље и да за њих привежу свету Стефаниду, да буде растргнута. И тако, једну ногу њену привезаше за врх једне савијене палме, а другу ногу за врх друге, па опустише палме. А палме, враћајући се у свој првобитни положај, рашчеречише мученицу надвоје. Света пак душа њена, излетевши као птица из покидане мреже, нађе себи гнездо на небу у припремљеном јој венцу.
После тога војвода нареди да светог Виктора секиром посеку. Чувши за своју смртну пресуду, свети Виктор благодараше Бога. И када приступише да му одсеку главу, он прорече смрт својих мучитеља, говорећи: Кроз дванаест дана ви ћете умрети, а ваш војвода кроз двадесет четири дана биће од непријатеља одведен у ропство. - Пошто то прорече, свети мученик се помоли Богу, па саже главу своју на посечење. И чесна глава његова би одсечена секиром. По одсечењу главе светог Виктора, из тела његова истече млеко са крвљу. И многи од незнабожаца, видећи овакво чудо, повероваше у Христа. Но нарочито много њих поверова када видеше да се испуни пророчанство светог мученика, јер као што он прорече тако и би: изненада погинуше они што су га мучили, а војвода би одведен у ропство од непријатеља.
Свети Виктор и света мученица Стефанида пострадаше једанаестог новембра у граду Дамаску. А сада они благују у оном граду, коме не треба ни сунце ни месец да му светле, јер га слава Божија осветљује, и Јагње Божије му је светилник.
