Видовдан је непокретни верски празник кога празнују Српска православна црква (15. јун по јулијанском календару, 28. јун по грегоријанском) и Бугарска православна црква и један је од највећих српских празника. Код Срба је познат под називом Видовдан, а код Бугара Видовден или Видов ден.
Значај Видовдана за српски народ проистиче из историјских догађаја који су везани за тај датум. Од свих је најзначајнији Косовски бој, погибија кнеза Лазара (1371-1389) и тзв. пропаст Српског царства, па се тог дана, поред светог Амоса, од почетка XX века слави и црквени празник Светог великомученика кнеза Лазара и светих српских мученика.
Цар Лазар је један од српских великаша који су владали српским царством после Душана Силног. По смрти цара Уроша, патријарх Јефрем је, тадашњег кнеза Лазара, крунисао за српског цара. Лазар је слао: изасланство у Цариград са монахом Исаијом и молио да се скине анатема са српског народа. Саградио је многе цркве, а најпознатије су Раваница и Лазарица. Обновио је Хиландар и Горњак, а био је ктитор и руског манастира Пантелејмона.
Лазар је стално ратовао са тадашњом моћном турском силом, али је, 28. јуна на Косову, српска војска изгубила битку, а турски цар Мурат посекао је светог мученика Лазара. Тело му је пренето и сахрањено у његовој задужбини Раваници код Ћуприје. Када је почела сеоба Срба, народ је носио са собом и његове свете мошти и склонио их у манастир Раваницу на Фрушкој гори. За време Другог светског рата 1942. године, његово тело пренето је у Београд, где је почивало све до 1988. године, када је преко свих српских земаља и области кренуло поново на Косово у ман. Грачаницу. Одатле је 1989. пренето у Лазареву задужбину ман. Раваницу, код Ћуприје, где и данас почива.
У народној свести Видовдан је временом постао датум који симболизује разоткривање истине, пресек и опредељење. Због тога је остала изрека да је то „дан када се све види“ – дан када се “отварају очи”, када се препознаје шта је важно, и када се народ враћа памћењу. У појединим тумачењима помиње се и веза са старијим словенским веровањима (Световид), али порекло назива и слојеви значења нису једнозначни – зато је најбоље те мотиве у тексту држати као народна објашњења, не као чисту историјску чињеницу.
Видовдан се традиционално обележава мирно и достојанствено:
Видовдан увек пада у време Петровског поста, па је трпеза обавезно посна.
На столу су најчешће посна јела, хлеб, вино (ако се користи у складу са обичајем), а суштина дана није у гозби, већ у молитви и сећању.Свети кнез Лазар се у црквеној уметности приказује као светитељ и мученик, често са крстом (симбол страдања и вере) и у владарској одежди.
Видовдан није само датум из прошлости – он је симбол:
Зато се Видовдан обележава и данас – црквено, државнички и народски – као датум који у себи носи тежину историје и дубоку симболику.
